Registar besplatne pravne pomoći
Vijesti

U Republici Srpskoj korupcija pobeđuje

BANJA LUKA, Ako je suditi po broju prijava građana, u Republici Srpskoj nema korupcije ni nepravilnosti. Prema našem istraživanju, onlajn aplikacija APK kojom je građanima omogućeno da anonimno prijave korupciju, a koja je dostupna na većini zvaničnih sajtova opština i gradova u RS, iskorišćena je samo jednom.

Slučaj endem se desio u Gradišci, a rezultirao je prekršajnim nalogom za počinioca. Prema informacijama koje su nam dostavljene iz ove opštine, već sutradan po prijavi je na teren izašao inspektor za rad i ustanovio da se radi o “drugim nepravilnostima koje imaju obeležje koruptivnog ponašanja”. U ostalim opštinama prijava nije bilo.

Aplikacija kao ukras

Upit smo poslali na adrese pedesetak opština i gradova u RS. Deset najmanjih, a radi se između ostalih o opštinama Vukosavlje, Istočna Ilidža, Istočni Drvar, Istočni Mostar, Kupres, Novo Goražde, Pelagićevo, Šekovići, smo preskočili jer, ili nisu imale zvanični sajt, ili mejl adresu na koju bismo se obratili.

Stoga smo u fokusu imali 50-ak lokalnih samouprava od kojih je većina na vidljivom mestu imala APK, instaliranu aplikaciju za prijavljivanje korupcije u pravosudnim institucijama i jedinicama lokalne samouprave. Na naš upit su, do zaključenja teksta, odgovori stigli iz dvadeset lokalnih zajednica.

Službenici sa kojima smo razgovarali su uglavnom imali slična iskustva. Nakon donesenih uputstava i provedene obuke od strane resornih ministarstava, pomenuta onlajn aplikacija APK je instalirana tokom aprila i maja ove godine.

Slavica Kozomora, načelnica Odeljenja za opštu upravu Opštine Šipovo, rekla nam je da je obaveza lokalnih zajednica bila da do 1. marta donesu uputstva o korišćenju aplikacije da bi ona u aprilu bila instalirana. Iako postoje i planovi integriteta, dakle više mogućnosti da se prijave koruptivne radnje, prijava nema.

“Vlada koja je usvojila Strategiju za borbu protiv korupcije od 2013-2017. nas je pred kraj roka obavezala da uradimo Plan sprovođenja antikoruptivnih mera. Po meni je to samo zadovoljenje određene forme. I to nije samo moje mišljenje. Komentari kolega zaposlenih u lokalnim samoupravama takođe su se kretali u tom smeru. Izražavali su skepsu prema efektima zadatih aktivnosti. Da li će se tu nešto promeniti ili ne, ne znam. Meni lično ovo ne izgleda ohrabrujuće. Zakon kojim se vrši zaštita lica koja prijavljuju korupciju, takođe, ima manjkavosti. Svi ovi planovi koje usvajamo, ne kažem da nisu dobri, ali ne popravljaju stanje. Tek u slučaju da građani vide da se ovde uspostavlja red i odnos poverenja, onda bismo mogli da računamo da ćemo ih i zadržati ovde. Gledanje kroz prste dugoročno ne daje dobre rezultate”, ističe Kozomora.

Kobajagi borba

Da se bez entuzijazma i nevoljko suprotstavljamo korupciji tvrdi i kriminolog Slobodan Golubović, koji godinama istražuje ovu pojavu.

“Borba protiv korupcije u BiH je nešto što nam je nametnuto kao uslov za EU integracije. Dakle, morali smo je prihvatiti, ali je neljubazno ignorišemo kao nezvanog i neprijatnog gosta. Potvrda predhodnih navoda ogleda se samo u jednoj činjenici, a to je biranje nekompetentnih i nesposobnih da tu borbu sprovode, bez izuzetka, od najviših do najnižih nivoa vlasti”, smatra Golubović.

Opstrukcije i odbijanje da se primene konkretni mehanizmi koji bi smanjili korupciju, po Goluboviću su jasan pokazatelj da je sve samo puka forma.

“Najveći kočničari u primeni usvojenih mehanizama borbe protiv korupcije jesu oni koji su zaduženi za njihovu realizaciju. Jednostavno, ne žele da se mešaju u svoj posao, a i kada se umešaju, namerno ili iz neznanja, naprave više štete nego koristi. Vrlo često, s obzirom na to da su svi politički postavljeni na svoje pozicije i da ne žele da se zameraju svojim mentorima, prave opstrukcije koje onemogućavaju ‘izgradnju’ ili korišćenje mehanizama za borbu protiv korupcije. Primeri su brojni, a samo jedan od njih je to da nisu ukinuta diskreciona ovlašćenja rukovodilaca prilikom zapošljavanja, iako je to osnovna aktivnost sadržana u akcionim planovima za sprovođenje strategija za borbu protiv korupcije na svim nivoima. Rokovi ističu, aktivnosti ostaju mrtva slova na papiru, a izveštaji o njihovom sprovođenju se friziraju“, ističe Golubović.

U Republici Srpskoj ne postoje pozitivni primjeri usvajanja antikorupcijskih mehanizama u lokalnim zajednicama, tvrdi Golubović.

“Bilo bi licemerno izdvajati mere koje su dale rezultate jer rezultata nema, osim naravno u izveštajima u kojima se nastoji opravdati potrošeno vreme i sredstva. Možda bi se formiranje antikorupcijskih tela/timova/komisija na svim nivoima moglo izdvojiti kao pomak sa mrtve tačke, ali nakon realzacije te aktivnosti rečica zvana borba protiv korupcije nestaje u ponoru”, ističe on.

Iako zvuči kao jednostavan recept, Golubović naglašava da su znanje i želja, ali i permanentan pritisak međunarodne zajednice, faktori koji bi učinili domaće institucije efikasnim u borbi protiv korupcije.

“Za smanjenje nivoa korupcije u BiH je primarno potrebno da na pozicije, i to ne samo na one usko vezane za borbu protiv korupcije,  dođu ljudi koji znaju, hoće i mogu da se suprostave ovoj društvenoj rak rani. Ako ispunimo uslov da znamo šta treba uraditi, sledeći uslov je da to stvarno želimo, a kada je želja iskrena onda nam ostaje da otklonimo prepreke koje nas onemogućavaju. S obzirom da je nedostatak političke volje osnovni izgovor da se po pitanju borbe protiv korupcije ništa ne radi, potrebno je da međunarodna zajednica nedvosmisleno kaže svim političkim faktorima da će svaki oblik integracija, pristup svim međunarodnim fondovima i kreditima, biti onemogućeni dok se ne učine konkretni pomaci u borbi protiv korupcije. Da li se možemo izboriti protiv korupcije? Dakle, možemo, ali kada budemo znali i hteli to da uradimo”, jasan je Golubović.

Blokada kao prirodno stanje APIK-a

A da političke volje nema, pokazuje i funkcionisanje tela koje je zamišljeno kao udarna pesnica u borbi protiv ove, kao je nazivaju, društvene pošasti. Radi se o Agenciji za borbu protiv korupcije (APIK) koja je, praktično, od formiranja u svojevrsnom stanju paralize. Stoga je kasnila i implementacija obaveza predviđenih strategijom. Revizori su, izveštavali su mediji, imali primedbu i na institucionalni okvir koji ne garantuje principe nezavisnosti i odgovornosti Agencije. Naime, u praksi Vjeće ministara BiH (VM) u značajnoj meri utiče na organizacijsku i finansijsku nezavisnost Agencije, kao i na kadrovska rešenja koja direktno zavise od njih. Rad Agencije je blokiralo otezanje sa imenovanjem zamenika direktora usled nedostatka kvoruma koji je, opet, onemogućavao rad Komisije za imenovanja, pisali smo krajem maja ove godine.

Ivana Korajlić iz Transparensi internešnela (TI) tada je komentarisala da je telo “u kandžama” partijskih interesa.

“Kao i za sve druge institucije, ide to na osnovu stranačkog dogovora. Bez obzira na javni konkurs, bez obzira na komisiju koja postoji i sve ostalo, to uglavnom ide po stranačkoj raspodeli. Kako koja stranka dobije koju poziciju, tako se i biraju. Samo je onda pitanje kvalifikacija propisanih zakonom koji moraju biti zadovoljeni i ko iz stranaka ima te kvalifikacije, odnosno, ispunjava uslove. U svakom slučaju, raspodele rukovodstva idu između stranaka”,rekla je ona.

Korupcija, tako, iznutra urušava telo koje treba da joj se suprotstavi što je najočiglednije baš kod izbora rukovodstva.

Uprkos formalnom postojanju, ocena Poslaničkog antikoruptivnog kluba (PAK) u NSRS je da suštinski strategija za borbu protiv korupcije ne postoji. Uoči razmatranja informacije o realizaciji Strategije u republičkom parlamentu su istakli da je korupcija uništila privredno-finansijski sistem Srpske dovodeći do odlaska mladih, radno sposobnih ljudi u inostranstvo. Čak ni činjenica da Komisija za sprovođenje strategije za borbu protiv korupcije nikada nije zaživela u punom kapacitetu, što znači da borba nije ni postojala, nije pokolebala poslanike pozicije da usvoje ponuđenu Informaciju o rezultatima borbe do 2017. kao i Nacrt strategije za naredne četiri godine.

Za korupciju građani ili ne znaju ili ne haju?

Jedna od osnovih dužnosti građana je da reaguju kada uoče nepravilnosti i kršenje zakona. Međutim, naše istraživanje je pokazalo da se građani ne uključuju aktivno u ovu borbu, po mnogima, odsudnu po opstanak društva.

Zašto se ne odlučuju da prijave korupciju nije teško reći.

Sa jedne strane, duboko involvirana u svaku poru, korupcija je postala skoro kao prirodno stanje, nešto što se podrazumeva, na šta se računa. Dakle, opšteprisutna korupcija obeshrabruje njeno prijavljivanje.

Faktor koji ima važan uticaj je i činjenca da značajan broj koruptivnih dela, od kojih su neka i dokumentovana, a kojima su se, između ostalih, bavili novinari, ostala bez odjeka. Tužilaštva su oklevala da reaguju po službenoj dužnosti. Ona malobrojna dela koja su procesuirana su uglavnom završavala odbacivanjem optužbe.

Nepoverenje i nedovoljna zaštita prijavljivača korupcije ili zviždača, kako ih javnost prepoznaje, svakako je jedan od ključnih razloga zašto je njihov broj nesrazmeran prisutnosti korupcije.

Dakle, paraliza sistema u borbi protiv ove društvene bolesti, koju mnogi porede sa kancerom u ljudskom organizmu, potpuna je. Otuda slobodno možemo zaključiti da je borba koja je proglašena kao primarna, u stvari, samo floskula. A aplikacija APK još jedna forma koja je ispoštovana, bez stvarnog doprinosa pošasti zvanoj korupcija.

Izvor: Capital.ba